Она тешка времена донијела су ми познанство са једним изузетним човјеком. Миран, сталожен, студиозан, реалан и надасве племенит, оставио је неизбрисив траг у фудбалу Републике Српске.
Мало је тренера, фудбалских радника који су и сваком тренутку били и остали џентлмени.
Један од њих је Милан Макић. Вијест да је преминуо дубоко ме потресла.
Сјетио сам се наших разговора док је радио у Сарајеву, Бокситу, Гласинцу…Увијек пун разумијевања за све , миран, сталожен. Никада га нисам чуо да је повисио глас на играча, галамио, љутио се…
Односио се према њима као према својој дјеци. Они и јесу били његова дјеца, са уважавањем је говорио о њима, а фудбалери су га због његове нарави и понашања поштовали и уважавали.
Могао је, у својој тренерској каријери, да уради много више…!!!! Имао је сијасет понуда, од већих клубова!!!! Тражили су га, али Мака је био принципијелан.
Питао сам га једном зашто не прихвата понуду једног великог клуба??!! Знао сам и за његову породичну трагедију и губитка сина у рату. Посмртни остаци су пренесени у Вишеград. Ту се Мака настанио након оног страшног егзодуса. Други син му живи у Јужноафричкој Републици.
Погледао ме је оним својим благим, искреним погледом и само прозборио:
-Не могу, против себе…
Знао сам да ћу добити такав одговор чим сам поставио то питање. Знао сам какав је човјек и колико држи до себе, породице, свог достојанства.
Фудбалски спорт Републике Српске изгубио је једног великог човјека, тренера, педагога…
Највише је изгубила његова породица, а искрено се надам да је сада на неком другом, бољем мјесту…Мирно ти море, Мака…
