Мирослав Паунић – Пик (1960-2017) је изданак познате фудбалске породице Паунић, један од најталентованијих фудбалера који су поникли на соколачком стадиону Бара.
Седам Паунића је играло у првом тиму Гласинца – Раде, Милош, Војкан, Боро, Мишо, Илија и Мирослав. Оставили су неизбрисив траг у сјећањима на спортску прошлост Сокоца. Дио те ведре фудбалске историје је и покојни Мирослав. Носио је необичан надимак Пик, који је био познатији од његовог имена. Кажу, добио га је због изузетне хитрине и експлозивности у дјечијој игри и на фудбалском терену.
Његов отац Раде исписао је прве странице приче Паунића у Гласинцу, након Другог свјетског рата, а Мирослав је био посљедњи у другој генерацији ове спортске породице. Најмлађи Радов син био је “жива ватра”, вихор по лијевој страни, мајстор дриблинга, који је до очаја доводио противничку одбрану. Потезе је “кројио” у трку, у трептају ока, а то су само могли изразито талентовани фудбалери. Са 14 година нашао се на списку фудбалера Гласинца, а са шеснаест је заиграо за први тим са Зораном Кнежевићем Зукцем, Гораном Цвијетићем Такачем, Динком Врапцем и другим из изузетно надарене генерације црвено-плавих.
Убрзо је Мирослав “запео” за око стручњака, оних који су знали да “измјере” количину талента и фудбалски потенцијал. У зенички Челик отишао је 1982. године. Обећавао је много, али планове је пореметила утакмица са Вартексом у Варажадину, када је доживио спортску несрећу – прелом ноге. Услиједио је дуг опоравак, одсуство са терена. Тражио је исписницу и вратио се у Соколац, у свој Гласинац, чије је боје бранио наредних годину дана. Потом одлази у какањски Рудар, гдје остаје двије и по године. Поново се вратио Бари и остао до фудбалске пензије, до 1989. године. Након што се опростио од активног бављења фудбалом, остао је и даље везан за соколачки стадион; остао је у фудбалу учећи дјечаке како се улази у тајне фудбалске игре. Љубав према фудбалу преноси и на своје синове Миленка и Рада, који се нису дуго задржали у Гласинцу. Као и бројне њихове вршњаке, живот је и њих одвео другим стазама.
Храбро се носио са изазовима у фудбалској арени, није страховао од судара са грубијанима. Понекад, као и многи фудбалски занесењаци, они што им је фудбал други живот, знао је да плане, реагује на судијске неправде и некоректно понашање противничких играча. И у животу, ван фудбала, у свакодневици, показивао је исту количину храбрости, посебно када га је опака болест напала. Био је свјестан да долази крај овоземаљског живота. Смрти се није бојао. Доживљавао је то као нешто неминовно, без претјеране туге и малодушности. У најтежим тренуцима тјешила га је пажња његових најближих – супруге Сњежане и синова Миленка и Рада.
Скупштина општине Соколац га је одликовала постхумним признањем августа 2018.године.
Отишао је Мирослав у вјечност након дуге и тешке болести, четвртог новембра 2017. године, у небески загрљај брата Бора и оца Рада, легендарних играча Гласинца. Срце му је престало да куца на његов рођендан. Остаје да живи сјећање на његове вихорне продоре према голу противника на легендарној „Бари“ и другим стадионима, на времена у којима је фудбал био више од игре.
