Рођен је у Сокоцу 5. фебруара 1946. године. Основну школу завршио је у Сокоцу, затим га живот води у Горажде гдје ће постати средњошколац и члан Рукометног клуба „Раднички“. Шездесетих година прошлог вијека у Горажду су два спорта била подједнако популарна – фудбал и рукомет, па су многи дјечаци маштали да обуку дрес једног од ова два клуба. Један од оних којима је то успјело био је Душан. Имао је 16 година када је постао рукометни првотимац и заиграо у друголигачкој конкуренцији.
Док је учио школу у Горажду и играо за Раднички, мисли су му стално одлазиле на гласиначке ливаде на којима би његови вршњаци играли фудбал. Желио је да се врати у родни град и да тамо постане првотимац Гласинца. Током распуста долазио би у Соколац и играо са својим друговима фудбал, као да је желио да надокнади оно што би током године од фудбала изгубио. По завршетку средње школе одлучује да се врати кући и постане фудбалер Гласинца. То ће му поћи за руком и он ће постати један од најбољих фудбалера које је Гласинац имао. Тренер Ивица Иџотић окупио је талентоване дјечаке и омладинце међу којима је био и Душан. Вољели су фудбал и Гласинац, те им се потпуно предали. Соколачки фудбал је био у успону, па је Гласинац након годину дана отишао у виши ранг такмичења.
Душан убрзо одлази у војску, а затим на Економски факултет у Сарајево. Са рођаком Вељком Ковачевићем сваке недеље долази у Соколац да игра утакмицу. Био је свестран и са подједнако успјеха играо на мјесту оба крила и центарфора. Убрзо су га запазили већи клубови и позвали у своје редове. Крајем 1968. он прелази у Сарајевски Саобраћајац, који је био на домак Друге лиге. У овом клубу је играо двиjе године и онда на препоруку Мирка Гашића, некадашњег фудбалера Жељезничара, постаје члан Игмана из Коњица. Био је пет година „прва виолина“ Игмана који се такмичио у друголигашкој конкуренцији са Новим Садом, Спартаком, Пролетером, Леотаром, Осијеком, Олимпијом, Ријеком… Екипа Игмана је једном озбиљно закуцала на врата Прве лиге. Дуле је играјући у Игману успио да заврши Економски факултет.
У то вријеме тражили су га прволигашки клубови, најупорнији су били Жељезничар и ОФК Београд. Он је одлучио да се врати у Соколац и игра за клуб у коме је поникао, и да истовремено буде тренер екипе. Под његовим вођством рађа се сјајна екипа која ће оставити дубок траг и стићи до регионалне лиге. Соколац је тад имао екипу и за Републичку лигу, али није било средстава за тај ранг такмичења.
Играчка каријера Душана Ковачевића била је дуга. Са 36 година престао је да игра фудбал и посветио се тренерском позиву. Радио је са свим категоријама од пионира до првог тима. Године 1980. Соколац добија ново игралиште. За то је најзаслужнији тадашњи предсједник општине Јован Беатовић. У Сокоцу се рађају нови таленти и фудбалери које је успијешно водио Душан Ковачевић. Долази рат и прекида фудбалске активности, затим обнова клуба, па такмичење у Првој Лиги Републике Српске, а екипу је једно вријеме водио са много успијеха Душан Ковачевић.
На локалним изборима у Републици Српској, у јесен 2008. Године, Душан је изабран за начелника општине Соколац. На тој функцији остао је четири године, до јесени 2012. године.
