Паунићи су фудбалска породица, једна од најпознатијих у Сокоцу. Раде Паунић је играо у првој генерацији фудбалског клуба Гласинац. Било је то тридесетих година двадесетог стољећа. Његов син Боро Паунић је цијели свој живот посветио фудбалу и ФК Гласинац у коме је као пионир, јуниор, сениор, потом секретар и директор клуба провео пола вијека. Припада другој генерацији Паунића у Гласинцу.
У пионирском тиму један је од најбољих и убрзо улази у јуниорску екипу. Ни ту се неће дуго задржати: са непуних 17 година облачи дрес првог тима и до краја каријере је стандардан и један од најбољих. У првотимца га је промовисао тренер Ивица Иџотић, 1967. године на сарајевској Грбавици против Саобраћајаца. Утакмица је завршена неријешено 2:2.
Боро Паунић је био свестран фудбалер, са подједнаким успјехом играо је на свим мјестима у тиму. Једино није био голман. Као крило врло брз, неухватљив за противничке одбране. У везној линији маштовит и креативан. Његове лопте имале су „очи“, Боро је био прави диригент у екипи Гласинца. Када је oн играо добро, екипа је побјеђивала. У то вријеме Гласинац је имао добар тим који је играо лијеп фудбал, побјеђивао код куће и на страни. Боро је остао упамћен по брзим продорима, прецизним центаршутевима, дриблинзима и лијепим головима.
Од почетка своје каријере запазили су га велики клубови. У љето 1968. године отишао је на пробу у Сарајево. Тада је на Кошеву играла она шампионска екипа којој је требало освјежење. Боро је задовољио на провјери, али није остао у Сарајеву. Волио је свој родни Соколац и клуб у коме је поникао. Имао је један излет у сарајевској „Искри“, али му је срце остало на „Бари“, па се вратио и ту наступио пуних 14 година.
Није водио статистику о броју одиграних утакмица и постигнутих голова. Било их је и једних и других сигурно 1000. У просјеку, на свакој утакмици је постигао по један погодак. Увијек се сјећао утакмице са екипом „Устиколине“ када је Гласинац побиједио 19:2, а Боро постигао 8 голова.
Играо је фудбал до 1979. године, када је Гласинац добио нови стадион. Затим наставља да учи, завршава тренерску школу и посвећује се тренерском послу. Током 1981. године постаје први тренер у Гласинцу, када је соколачки тим играо у Регионалној лиги Југ. Касније ће постати прави професионални директор клуба. Своју каријеру наставиће као секретар Гласинца и са тога мјеста отићи ће у пензију. Осим фудбала, Боро је обављао и улогу потпредсједника Скупштине општине Соколац. Радио је у СИЗ-у здравственог осигурања, али никад није прекидао везу са фудбалом и својим Гласинцом.
Био је драг, увијек искрен и поуздан. Частан човјек, спортиста, предан радник кога су поштовали и уважавали, како новинари, тако и колеге тренери, фудбалери, фудбалски ентузијасти.
Рођен је у Сокоцу 1951. године, умро је у родном граду и те 2013.године отишао у легенду. Остао је у сјећању као једно од највећих фудбалских имена у Сокоцу и Сарајевско – романијској области.
